О Милошу Црњанском

Милош Црњански (Чонград26. октобар 1893 — Београд30. новембар 1977) је био српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком. Убрaјaн је и међу 100 најзнаменитијих Срба.

Биографија

Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник (општински бележник) који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста „тадашњег чиновничког Сибира“. Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева. Црњански су стара свештеничка породица у Иланџи, чије се пароховање завршава са поп Јованом, сином поп Димитрија.

Детињство и школовање

Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саветамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио „да убудуће буде међу првима“, што је и остварио. У лето 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу „Викторија“ на Сушаку (источни део Ријеке).

Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.

Прву песму „Судба“ Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Први светски рат

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „… Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.

1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака, који умире „мало пре тога“.

Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Период између два светска рата

Године 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.

Поштанска марка с ликом Милоша Црњанског, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.

Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.”Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.

1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Она је била ћерка некадашњег министра просвете Добросава Ружића. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.

Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.

У септембру 1926. као уредник часописа „Наша крила“ изазвао је на двобој Тадију Сондермајера.

1928—1929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.

1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.

Године 1934. покренуо је лист „Идеје“ у коме је између осталог писао о Светом Сави. Лист је следеће године престао да излази.

Дипломатска служба, емиграција

У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Као особа која није имала лепо мишљење о комунизму и стаљинизму показивао је више симпатија према трупама генерала Франка, али је у својим текстовима био итекако критичан и према тој зараћеној страни. После Шпаније, као дописник из Рима, исказивао је симпатије за неке аспекте Мусолинијеве политике и указивао на дволичност неких западних земљама које су иако и саме колонијалне силе замерале Италији за њен империјализам.

По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.

Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.

Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.

Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.

Одмах по окончању Другог светског рата био је скрајнут (заједно са још неким истакнутим српским писцима попут Дучића и Винавера) из система образовања од стране комунистичке власти, да би тек 80-их било предложено враћање његових дела у језгро наставног плана и програма. Тада је Бранко Ћопић изјавио да само најбољи писци треба да сачињавају језгро, за разлику од критеријума послератне власти када су писци били препоручивани по националности и „који су били познати као писци само њиховим породицама“.

Повратак у Београд

У Југославију се вратио 1965. године. Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:

У теби нема бесмисла и смрти

Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.

А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.
(Ламент над Београдом)

У Београду је преминуо 30. новембра 1977. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.[16]

О њему је Данило Бећковић направио документарни филм „Црњански…“.

Дела

Милош Црњански на слици Петра Омчикуса

Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

Поезија
Приповетке, есеји и путописна проза
  • Приче о мушком (1924)
  • Наше плаже на Јадрану (1927)
  • Бока Которска (1927)
  • Ирис Берлина (1928)
  • Тајна Албрехта Дирера (1928)
  • Љубав у Тоскани (1930)
  • Књига о Немачкој (1931)
Романи

Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) — Кап шпанске крви и Сузни крокодил (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа „Подземни клуб“ (1921) је спорно, као аутор је потписан Харалд Јохансон и постоје мишљења да је у питању превод или псеудоним. У последње време су све видљивија настојања да се двотомно дело Црњанског Код Хиперборејаца (1966), жанровски тешко одредиво, стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Сâм Црњански је за то дело рекао да је „и роман, и путопис, и мемоари, и поезија, и памфлет“. Рукопис првог романа Милоша Црњанског — „Син Дон Кихотов“ — нажалост је изгубљен. (Писац га је био послао часопису „Бранково коло“.) По „Роману о Лондону“ снимљена је 1988. истоимена мини серија.

Мемоари

Ембахаде обухватају време од 1928. до 1945. године, када је писац био у посланству у Берлину, Риму и Лондону. У прологу Црњански је навео да су то његове „белешке о несрећи нашег народа, а нису ни дневник, ни историјат, ни студија, ни памфлет“, већ да су то успомене писца – очевица „о добу које је било пуно несрећа, жалости, страхота“.

Драме
  • Маска (1918)
  • Конак (1958)
  • Никола Тесла (1967)

Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.